Želim da znaš da mi nedostaješ, mnogo. Možda mi nedostaješ na taj način na koji bi ti voleo da ti nedostajem. Možda i samo ove reči koje pišem, otežavaju celokupnu situaciju.

Ali ja ipak, ne mogu da se pretvaram da me više ne zanimaš.

Nedostaješ mi...

Ti si bio neko ko je odigrao veoma bitnu ulogu u mom životu. Naša povezanost i ljubav je bila nešto, što se danas jako teško pronalazi.

Ne mogu da krijem mi je svejedno od kako nismo više zajedno. Ne mogu da sakrijem tu činjenicu da mi i dalje jako nedostaješ.

Ipak, kao što i sam znaš, znam zašto nismo više zajedno. Postoji mnogo razloga i znam za svaki od njih.

U potpunosti razumem zašto nismo više jedno drugome, deo života.

Takođe sam svesna da je naša veza imala ogroman potencijal, ali nije uspela.

Muči me i to da smo mogli da gradimo nešto stvarno lepo i nešto što je moglo da potraje, možda i zauvek.

Ali nismo...

Umesto svega toga, dogodio nam se život - opasna mešavina oklevanja, raznih izgovora i drugi ljudi, doprineli su našem raskidu.

Dozvolili smo da drugi prioriteti i drugi ljudi, stanu između nas, dok smo mi samo stajali i nemo posmatrali našu vezu koja polako nestaje. I nismo učinili ništa, kako bi je spasili.

Iako se naš odnos nije iznenada raspao, za jedan dan - takav je bio osećaj.

Kao da je sve nestalo, u jednom trenutku.

Jer, jednog momenta, pomislila sam da si ti osoba sa kojom ću biti zauvek. Osoba zbog čijih sam priča mogla da budem budna celu noć jer sam imala osećaj da im nema kraja. Jer si ti osoba koja je dotakla moju dušu, kao niko i nijedan muškarac do sad.

Ali, već drugog momenta, videla sam kako odlaziš od mene.

I dalje me držiš budnom po celu noć, ali to je zato što mi neće san na oči zbog svih onih stvari o kojima razmišljam i koje nisam mogla da ti kažem. Sve ono nedorečeno me proganja.

Međutim, život ide dalje, bez obzira što mi se srušio ceo svet.

I tako, nismo imali previše izbora, nego da nastavimo da ga živimo.

Ja sada imam neki drugi put i iskreno, srećna sam.

Život me tretira dobro, više nisam tužna, niti plačem.

Stvarno mi nedostaješ...

Da, i dalje mi jako nedostaješ, jer kada se nešto lepo dogodi, želim da ti to saopštim. Ponekada imam osećaj da si ti jedini muškarac koji je mogao i koji će moći da me razume.

Znaj da je potrebno mnogo hrabrosti da te ne nazovem i da ti ne pošaljem poruku.

I dalje se ponekad pitam, kako si i šta radiš…

Ali, realnost je da se nismo borili jedno za drugo, kada smo imali šansu za to.

Izabrali smo da odustanemo od naše ljubavi.

Oboje smo krivi.

A sada, svako ima i živi svoj život.

I možda je i tako najbolje.

Možda bi nas više bolelo da smo nastavili da se čujemo.

Možda bi nam bilo teško da vidimo jedno drugo kako nastavljamo svoj život sa nekom drugo osobom pored i jasno mi je da ne želimo da znamo o tome.

Možda je našoj vezi bilo suđeno da se okonča, jer bi nam nanela više štete, nego koristi.

Na kraju, svi ti razlozi zašto smo završili našu vezu, sada nisu važni. Ono što je stvarno bitno je da oboje želimo najbolje za sebe, da budemo uspešni sa onim čime se bavimo, da pronađemo nekoga sa kim smo kompatibilni, koga volimo i ko nas voli, i da živimo život onakav kakav smo hteli - čak i ako sve to znači da se više nikad nećemo videti i biti zajedno...