Nije nam bilo suđeno da provedemo život zajedno, ali sam zato s tobom provela najlepših par meseci svog života, ispunjenih luksuzom, avanturom, jednostavnošću života. Svet je bio na mom dlanu jer si ga ti stavio u moju šaku i rekao: „Biraj“. Restoran, hotel, destinaciju, aktivnost, šta god poželiš.

Znam da je možda razlika u godinama učinila svoje. Ja sam bila nesmotrena jer sam te previše čvrsto držala uz sebe, tj. vukla te k sebi nadajući se da ćeš se povinovati i shvatiti da smo, ipak, jedno za drugo. Da ćeš shvatiti kako su moja mladost i energija savršeno kompatibilni sa tvojom zrelošću, finansijskom slobodom, i iskustvom. Bili smo najsrećnije dvoje koje je svet video.

Želela bih da znaš da nikada nisam bila sa tobom zbog novca. Kada smo se upoznali, nisam ni znala ko si, ni čime se baviš. Nisam znala kakav auto voziš ni na kakvoj si poziciji u firmi. Zaljubila sam se u ono što sam videla, a videla sam pomalo luckastog, zgodnog čoveka u srednjim tridesetim koji se ne plaši da isproba nove stvari, ne vidi godine kao ograničenje, niti misli da postoji nešto što nije primereno njegovim godinama, kao npr. penjanje po zabranjenim stenama kada smo otišli na izlet u planine i kada nas je obezbeđenje opominjalo da siđemo.

S tobom sam se osećala potpuno slobodno i uživala sam u svakom trenutku bez pretvaranja. Nije bilo bitno što se ne šminkam ili ne nosim kratke suknje i štikle da bih te zavela. Zavele su te moje oči koje su isijavale sreću i mladost, neku neutoljivu žeđ za životom. Zavelo te je moja blesavost kojom sam i tebe terala na ludosti koje inače čovek kao ti ne bi ni pomislio da učini.

Mesec dana smo bili nerazdvojni i to zajedničko iskustvo mi je pomutilo razum. Ti si sve što sam želela u životu, jedino na šta sam mogla da mislim kad legnem u krevet sama i jedino čemu sam stremila.

Kada zatvorim oči i dalje vidim nas dvoje u tvom Mercedesu kako jurimo ka Drezdenu dok pored nas promiču zelena brda ovenčana prolećnim poljskim cvećem. Tvoj omiljeni španski indie rock bend je dodavao celoj atmosferi nestvarnu notu. Sanjam. Ovo se događa samo u filmovima.

Dopustila sam da me razmaziš preskupim večerama, neplaniranim „preskakanjem“ iz jedne države u drugu, dugim noćima u kojima smo ispijali najbolja vina i jedno drugo. Nekad pomislim da je ona crno-bela haljina bila prekretnica u našem odnosu. Kupio si je za moj rođendan, par dana ranije jer si morao da otputuješ nazad u Nemačku. Kada sam je obukla, uprkos tome što sam se osećala drugačije i ne-svoje, ti si bio oduševljen mojim izgledom.

Tada sam pomislila da je tebi potrebno nešto više, i tada je naša budućnost počela da bledi.

Došao je moj rođendan.

Svi smo bili na plaži, opijeni dugim sunčanim danom i večernjom vatrom koja je rasplamsavala tugu u meni, a koju sam prikrivala alkoholom. Znala sam da je gotovo i da te neću više videti, sve je bilo samo letnja avantura... Ali tada je telefon zazvonio.

Tvoj broj.

Čestitao si mi rođendan i poklonio mi ono što sam najviše želela – sebe.

„Budi u hotelu K.T. za jedno dva sata. Broj sobe je 307, rezervisano je na moje ime.“

„Šta?“

„Samo budi tamo“

„.... Ok.. Čekaj jel ti to sad dolaziš za P.?“

„Previše ispituješ. Nadam se da nisi previše popila?“

„Khm. Ne, ne.. Zaista dolaziš?“

„Budi tamo. Bussi.“

Prekidam vezu. Suze mi liju niz lice. Možda sam pogrešno shvatila, ali zašto bi me slao u hotel u po noći osim ako ne planira da dođe? Ovaj čovek će prevaliti tolike kilometre samo da bi me video na moj rođendan?

Trežnjenje počinje, odlazim u stan da se upristojim.

Naravno da oblačim crno-belu haljinu jer je to jedino elegantno i seksi što sam ponela na ovo putovanje. Kome je palo na pamet da ću se ovde zaljubiti u bogatog sredovečnog muškarca iz druge države??

Nikada neću zaboraviti kako sam te iščekivala. Popela sam se na prozor i tamo sedela gledajući na parking dva sata. Kasnio si zbog gužve na autoputu, neki udes, šta li je.

Tri sata.

Vrata se otvaraju i ja ne verujem svojim očima.

Ti.

Preda mnom nakon što si otišao pre par dana opraštajući se. Obesila sam ti se o vrat gušeći te. Nisi bio svestan koliko puta ću proživeti tu noć u svojim mislima.

Te noći se nisam osećala kao sponzoruša, iako me je žena na recepciji pogledala na taj način i odmerila me indiskretno, dajući mi do znanja da je to jedino objašnjenje za mladu devojku poput mene koja se u provokativnoj haljini check-inuje u skup hotel. U jedan ujutru.

Te noći se nisam tako osećaa, ali one noći u Budimpešti jesam.

Proveli smo divlju noć zajedno koja se završila sa mojom glavom na tvojim grudima i uzdahom koji je bio zvuk žaljenja za onim što je već prošlost.

Mislila sam da me voliš jer koji ludak bi vozio satima da vidi gotovo nepoznatu devojku, devojku koju zna kratko vreme i koja mu se nikako ne uklapa u životne planove.

Prevarila sam se.

I taj kratkotrajni „after party“ naš završio se i rastali smo se, drugi i pretposlednji put.

Usledili su meseci agonije. Dugih razgovora preko telefona, smejanja, slanja glupih fotografija i još glupljih emotivnih poruka s moje strane.

Požurivala sam te da dođeš u moj grad da me vidiš. Koliko može biti teško sesti na avion i doleteti? Zaboga, vozio si pet sati da bi me video tog leta!

Bila sam glupa i mislila da je zaista posao taj koji te sprečava.

Najzad smo se dogovorili da se nađemo na pola puta, u Budimpešti. Nisam videla da je to samo da bi me „skinuo s dnevnog reda“. Mislila sam da si me se uželeo. Barem su mi višečasovni razgovori davali to do znanja.

Sela sam na voz i pronašla hotel, ili bolje reći, dvorac od hotela. Check-inovala sam se i ušla u najlepši apartman koji sam u životu videla. Osećala sam se kao milion dolara. Bez griže savesti jer znam da možeš to da nam priuštiš i znam da nisam ja to tražila.

Puštam vrelu vodu u kadu i potapam se. Zatvaram oči i slušam tvoju muziku. Srce mi bije kao ludo.

Posle dugih par sati stižeš i ti najzad. Čim sam te ugledala, videla sam da to nije isti onaj čovek koji je vozio kao lud u po noći da me sretne za rođendan.

Ovo je bio nesrećni, premoreni biznismen koji je pobegao od stvarnosti i uhvatio se za poslednju slamku spasa – mene.

Seks je i dalje bio nestvarno dobar ali je osećaj posle tog vođenja ljubavi bio strašan.

Osećala sam se prazno.

Kao ispijena flaša šampanjca na koju su svi zaboravili nakon lude proslave.

Došlo je vreme za večeru. Otvorila sam kofer i obukla džins i krem štikle sa zavodljivim cvetićima i kaišićem oko zgloba jer su ti se te dopale kada sam ti poslala sliku jednom prilikom. Zanimljivo je da iako sam se već pretvarala u pravu damu i sve više posvećivala pažnje svom izgledu, u ovom trenutku se nisam osećala kao mlada dama.

Osećala sam se kao prostitutka koja se šminka za klijenta. Verovatno smo tako i izgledali. Ti, umoran, sredovečan, nisi bio prisutan u sobi. Ja, mlada, zgodna, željna tvojih gladnih pogleda i dodira kojih više nema.

I ta večera je prošla katastrofalno. Iako smo gledali Parlament iz najlepšeg restorana u Budimpešti dok su nam svirale violine, ti i ja nismo imali šta jedno drugom da kažemo. Bilo je otužno. Nije bilo ludoh smeha kao letos, nije bilo glupih šala ili nestašluka koje bismo činili bez obzira da li je primereno situaciji ili mestu.

Izgledalo je kao da imam sve, da uživam u luksuzu, lepa i mlada, da nemam ni jedan razlog za tugu, ali je istina drugačija. Vatra u meni se gasila kao ta sveća pred nama koja je dogorevala, dogorevala je i počela da me peče po prstima kojima sam kopala po prašini prošlosti uzaludno tražeći srećne tebe i mene.

Sada želim da ti kažem da si uništio tu iskru u meni. Da si ti kriv što sam se osećala iznošeno, izdano, precvalo i neadekvatno.

Gledao si me kao sa gađenjem što nosim štikle, a ne patike na koje si navikao. Želeo si da zauvek ostanem ono ludo dete koje baš briga za sve, a ja sam mislila da tebi treba žena, dama koju ćeš ponosno prošetati gradom srećan što je tvoja. Samo tvoja.

Taj manjak komunikacije nam je upropastio ta tri dana koja su trebala da nas povežu i približe još više.

Vratila sam se kući osećajući se izdano. Jeftino. Kao sponzoruša kojoj plaćaju hotele. Poslednja kap je bila kada si mi dao novac da imam dok šetam po gradu do voza. Zalupila sam vrata crnog Mercedesa osećajući da je jedno poglavlje mog života završeno. Otišlo sa onim što je iza tih vrata.

Zaista? Koliko nisko čovek može pasti?

A bio si neko zbog koga bih napustila sve i otišla u Nedođiju.

Želim da znaš da me je svaki tvoj mail posle tog nemilog događaja pogodio u srce i ostavio ranjenu, i dan danas.

Jednom sa poklekla i odgovorila ti, očajna, jer rana još nije zarasla, ali sam se kasnije opametila i koliko god da mi je bilo teško shvatila sam da rana nikad neće zarasti ako ti to ne želiš, a ja sam bila spremna da prestanem da te sanjam i pitam se kakav bi mi život bio da smo ostali zajedno.

Volela bih da si se manje rasipao, a više cenio što sam lepa za tebe i zbog tebe...

Volela bih da se nisi okretao za drugim oskudno odevenim devojkama, a kada sam se ja tako obukla, odbacio me kao iznošen deo garderobe.

Dragi D...

Mogli smo biti, a nismo.

Da si bio iskren i rekao mi da, ipak, nikad nisi raskinuo sa njom.

Znaš, ja ne verujem u „treba nam pauza“ izgovore. Ja verujem u ljubav, verujem u dvoje koji se bore protiv sveta da bi bili zajedno. Verujem u iskrenost i dela koja se čine iskreno, iz ljubavi, a ne iz skrivenih namera.

Plašio si se samoće i ja sam bila rezervna opcija. Trebalo mi je nekoliko meseci da otvorim oči i da ti otvoriš usta i najzad kažeš istinu. Bila sam ljubavnica biznismena, bila sam zabava i razonoda. Kada sam ti to rekla, ti si tvrdio suprotno, rekao da niko nikad nije probudio takva osećanja u tebi, takvu sreću i bezbrižnost. Očigledno da to nije bilo dovoljno da budeš iskren prema meni, već si me pustio da živim u nadi svih tih meseci.

Istina je da je i leto bilo tvoj bromazepam, ventil, nazovi to kako god hoćeš. Verujem da si bio istinski srećan tih mesec dana sa mnom, ali kada si se vratio u sivu realnost, ona te je progutala. Shvatio si da nemaš hrabrosti za promene. Odabrao si sivilo svakodnevice umesto rizika i sreće.

I to je ok.

Nismo svi rođeni spremni da žrtvujemo sve zarad prave ljubavi i sreće.

Neki od nas se plaše šta ih čeka izvan zone komfora i radije će ostati u svojoj mišjoj rupi glodajući ostatke nekadašnjeg srećnog života, nego izaći u divljinu i boriti se za svoju slobodu i ljubav. Lakše je biti mediokritet nego neko ko se ne uklapa u proseke i svira svoju melodiju.

Moj savet tebi?

Nauči svoju decu nečemu boljem, jer zaslužuju šansu da se bore za ono što ih čini srećnim. Ti nisi imao snage da se izboriš za to, ali oni zaslužuju da okuse šta znači živeti van normi.

„Ipak ćemo pokušati, znaš toliko toga smo prošli, ona i ja“.

„A ja?“

Ja i dalje verujem u ljubav i ta ljubav me je pronašla, jer sam bila dostojna nje. Verovala sam u sreću, nisam je čekala, već sam je izgradila sa čovekom koji je vredan mene i moje ljubavi.

Ti si prazan, ali prividno srećan.

Želim ti sreću, ali mislim da je ona nedostižna za one koji namerno povrede nekoga ko ih je voleo svim srcem i svom dušom.