Priznajem da sam iscrpljena od potrebe da budem jaka žena sve vreme. Osećam umor duboko u kostima i u svojoj duši.

Muka mi je od toga da moram da budem jaka žena sve vreme.

Umorna sam od pretvaranja da je sve u redu. Ne mogu više da se pretvaram da je sve pod kontrolom.

Nekako, uvek sam se osećala da ne mogu da postignem sve ono što želim i da ne mogu sve sama da uradim. Uvek sam se divila jakim i nezavisnim ljudima, i nikada nisam pomislila da ću biti poput njih. Ipak, postala sam upravo to.

Ali, sve ima svoje granice i ja sam došla do svoje.

Dugo sam izdržala, da budem jaka za svakoga i za sebe. I dok sam pokušavala da ostanem jaka i da stojim čvrsto na svojim nogama, život me nije mazio i uzimao je od mene sve ono što sam volela.

I nisam imala drugog izbora, nego da počnem sve ispočetka.

Jača nego ikad.

Osećam kao da mi nije dozvoljeno da plačem. Osećam kao da mi nije dozvoljeno da puknem, samo zato što to niko ne očekuje od mene. Ljudi očekuju od mene da budem uvek jaka i hrabra žena. Oni su navikli na to zato što nikada nisam pokazala svoju ranjivu i slabu stranu.

I u tome je problem.

Zato što misle da me ništa ne može srušiti. Oni misle da mi nije potrebna pomoć. Da imam sve pod kontrolom samo zato što sam jaka i samostalna žena.

Međutim, istina je malo drugačija.

Osećam previše i pokazujem premalo.

Kada sam sama u noći, plačem kao kiša zato što sam umorna od svega. Iscrpljena sam od toga da budem drugima rame za plakanje i da budem jaka, zbog drugih ljudi.

I meni je potreban neko da mi bude podrška i neko ko će biti tu za mene. I meni je takođe potreban neko ko će me saslušati. Neko ko će me zagrliti. Neko ko će me razumeti kada mu kažem koliko mi je teško.

Želim da prestanem da se pretvaram.

Želim da pokažem svoju ranjivost a da ne razočaram ljude koji očekuju od mene da budem jaka.

Želim, za promenu, da se oslonim na nekog drugog, a ne samo na sebe…