Dok ležim noću sama sa svojim mislima, u krevetu koji je ipak prevelik za jednu osobu, i uvek hladan sa druge strane, osećam kako žudim za dodirom. Ne samo fizičkim dodirom. Želim više od muškarca koji dodiruje moje nago telo. Žudim da mi neko ponovo dotakne dušu i probudi je svojim osmehom. Do nedavno, plašila sam se ljubavi. Sama pomisao na to da ponovo ogolim nekome svoje srce i poklonim ga na dlanu me je užasavala. Međutim, shvatila sam da se bledo i u magli ipak sećam kakav je to bio veličanstven osećaj držati nekoga u svojim rukama i nikada ne želeti da ga pustiš. I sama pomisao na ovaj osećaj ponovo me je učinila živom.

Prošlo je nekoliko godina od kada sam poslednji put iskreno volela. Već dugo sam sama. Viđala sam se tu i tamo sa raznim ljudima, ali definitivno nisam bila ni približno toliko otvorena ideji da otvorim svoje srce bilo kome i pustim bilo koga unutra. Posle svoje poslednje veze, rekla sam sebi da nikada više neću voleti. Strah od ranjavanja, boli i ponovnog slomljenog srca bio je toliko snažan u meni, da čim bih osetila bilo kakvu stvarnu emociju prema bilo kime, postavila bih zid oko sebe i zatim još i potrčala u suprotnom smeru. Međutim, tako sam ga samo hranila. I, izgleda, da sam se grdno prevarila.

Ljubav je bila tako davno. Većinu vremena o tome ne razmišljam previše. Uživam u svom životu, imam dobar posao, svoj stan koji sam po svom ukusu i svojoj meri opremila i napravila od njega svoje malo utočište. Zdrava sam, imam neverovatne prijatelje i živim udobno. Ali, postoje dani kada mi želja za ljubavlju preplavi misli i počne da mi sedi na srcu. Ove misli mi se uvek prikradaju noću, dok ležim sama u svom pustom krevetu i razmišljam o tome kako bi bilo lepo da imam nekoga da osetim pod rukom. Da osetim toplinu nečijeg tela pored sebe, umesto hladnog čaršava i netaknutog jastuka. Da ponovo pogužvam te čaršave. Ali, u nekom momentu tokom proteklih meseci istinskog usamljenja i obavljanja nekih značajnih poslova sama sa sobom i popravki na svom srcu, sa malom strepnjom, shvatila sam da sam konačno spremna da ponovo volim. Po prvi put, shvatam da se više ne bojim ljubavi, već da sam spremna ponovo da volim.

Želim da imam nekoga ko će ostati budan sa mnom noću, da bismo razgovarali o našim danima – onim dobrim, i onim lošim. Želim nekoga ko će uvek biti tu za mene. Nekoga ko će voleti moju dušu, a ne samo moje telo. Želim čoveka koji može da dotakne moju suštinu, čoveka koji će probuditi sve one najdublje želje i emocije, koje sam duboko u srcu godinama držala zaključanima. Koje su mi toliko nedostajale. Izgleda da sam sve vreme hodala u pogrešnom smeru. Došao je momenat da jedva prepoznajem sopstveni odraz u ogledalu – uplašena od ljubavi, ali uplašena i od samoće. Izgleda da sam se držala svoje zone komfora, zidajući zidove oko srca, misleći da će oni da me spasu. Oh, koliko sam pogrešila. Posle toliko godina, vreme je da ih spustim. Nakon toliko potrebnog, ustvari - neophodnog traženja sebe i svoje duše, emotivno sam dostupna. Spremna sam da budem ranjiva i iskrena prema svojim osećanjima prema drugoj osobi. Spremna sam da dozvolim da mi se neko drugi približi i upozna pravu mene – sa svim modricama i ožiljcima u paketu. I ne plašim se. Posle toliko godina,spremna sam da ponovo volim i mogu da se otvorim i ne igram igre. Da, posle mnogo vremena, spremna sam da osećam. Ne bojim se više moguće boli, jer više boli ova praznina koju osećam toliko dugo, da sam se na nju navikla. Više boli pomisao na to da nikada više ne volim i ne budem voljena. Vreme je da se krene dalje - bez straha od toga kako bi se to moglo završiti. Na kraju dana, zar život nije samo jedna velika avantura?

Spremna sam ponovo da volim...

Jer su moje rane zarasle, a srce se oporavilo. Posle mnogo vremena, shvatila sam da su sa svakim bolom, sa svakim ubodom, naša srca u stanju da se prošire i ojačaju našu sposobnost da volimo sve više i više i više. Ne da se zatvaraju. Namenjeni smo za ljubav. Rođeni smo za ljubav. I to me je osnažilo. I nakon svih suza i svakog promašaja, spremna sam da ponovo volim. Spremna sam da nekome ponovo dam sebe.

Spremna sam da rizikujem...

Iako sam povremeno izlazila povređena iz emotivnih odnosa, odrasla sam i naučila svoju lekciju. Da, voleti je uvek rizik, ali još je veći rizik ne voleti. Još je veći rizik da se zatvorimo i zaključamo svoje srce. I tek sada to shvatam, kada sam to osetila na svojoj koži. Volim i voleću, još jače i više nego ikada ranije. Da li će uspeti? Ne znam. Da li ću opet zadobiti koju ranu na srcu? Možda. Ipak, to je rizik koji sam spremna prihvatim.

Spremna sam da ponovo osetim ljubav...

Posle mnogo vremena, spremna sam ponovo da volim. Spremna sam, jer osetim koliko mi to nedostaje. Nedostaje mi da se osetim voljenom, zauzvrat. Nedostaje mi dodir, reč, šapat, tople usne na mojim usnama. Topao krevet. I znam da ću osetiti ponovo nešto neverovatno sa nekime. Znam da će se to jednog dana dogoditi, jer sam konačno shvatila da je svrha života u tome da ga podelim sa nekime. Želim ponovo da sanjam, želim ponovo da osećam, ponovo da se smejem, ponovo dišem, ponovo plešem, ponovo držim nečiju ruku, ponovo osetim romantiku, ponovo budem probuđena osmehom. Želim ponovo da volim.

Bila sam slomljena i sastavljala sam se, iznova i iznova, ali ipak, u svom srcu i dalje imam mesta da nekome pružim više od sebe. Još uvek, posle toliko vremena, imam toliko ljubavi u sebi da pružim. Danas, imam više ljubavi da pružim nakon svojih višestruko slomljenih srca, nego pre sve te boli. I sada tek shvatam - u tome je i čar. U tome je magija ljubavi. Voleti nije mana. Voleti ne sme da bude strah. Posle svih lekcija, imam sam još više toga da pružim. Imam više strpljenja. Imam više mudrosti, više lojalnosti, imam više strasti i više dobrote u sebi. Imam samo još više ljubavi da pružim.

I, evo me, još jednom spremna da rizikujem sve zbog ljubavi. Posle mnogo vremena, spremna sam da ponovo volim.