Kada primimo ogromne količine informacija – posebno informacija koje imaju emocionalni naboj – naše telo, um i duh se prilagođavaju da nam pomognu da se nosimo sa time. Ponekad, to može imati negativne dugoročne posledice. Sigurno vam je poznato kakav utisak na vas može da ostavi empatija. Ukoliko ste saosećajni, kada vam se neko obrati sa teškim problemom ili potresnom životnom pričom, upijete deo te emocije. Možete li da zamislite šta se onda dešava ljudima koji se svakodnevno susreću sa time? Ko su ranjeni iscelitelji? Da li znate šta je vikarijska trauma? Nastavite da čitate kako biste saznali više o fenomenu o kojem se malo priča, a još manje zna, iako je sveprisutan.

Šta je vikarijska (sekundarna) trauma?

Pojam vikarijska trauma, koji se ponekad naziva i “umor od saosećanja”, najnoviji je termin koji opisuje fenomen koji se generalno povezuje sa „cenom brige za druge”. Vikarijska trauma je definisana kao „transformacija unutrašnjeg iskustva pomagača, koja je nastala kao rezultat empatijskog angažovanja oko traumatskog materijala klijenta, ali i osećaja odgovornosti da se nekome pomogne“. Rečnici takođe slikovito opisuju ovaj pojam kao “iskusiti ili osetiti putem empatije sa imaginarnim učestvovanjem u životu druge osobe” i “iskusiti iz druge ruke”.

Zbog ovoga, vikarijska trauma se naziva i sekundarna ili posredna trauma. Vikarijska trauma ili traumatizacija je iskustvo simptoma traume koji mogu biti rezultat stalnog izlaganja traumi drugih ljudi i njihovim pričama o traumatskim događajima. Nečiji pogled na svet (sistemi verovanja) može se značajno promeniti kao rezultat toga. Vikarijska trauma je kumulativna - nagomilava se tokom vremena.

Ko su "ranjeni iscelitelji"?

Sve veću pažnju istraživača okupira razumevanje i proučavanje emocionalnih i psiholoških rizika po mentalno zdravlje ljudi koji rade u “pomagačkim” profesijama. To su struke čiji opis posla podrazumeva pružanje podrške traumatizovanim ljudima te su usmerene na pomaganje ljudima u rešavanju njihovih životnih nedaća i prevladavanju teških događaja i iskustava (poput socijalnih radnika, psihologa, lekara i zdravstvenih radnika, socijalih pedagoga, policajaca, vatrogasaca…).

Oni imaju redovan lični kontakt s traumatizovanim ljudima i ljudima u nevolji, što zahteva uživljavanje u emocionalna stanja onih s kojima rade. Obavljajući svoj posao, “ranjeni isceljitelji” su kontinuirano izloženi, te preplavljeni opisima traumatskih događaja i gubitaka o kojima im govore njihovi klijenti. Sposobnost uživljavanja i stavljanja u „tuđe cipele“, odnosno empatija, i briga o drugima, glavni je motivator pri odabiru ovakvih zanimanja i neophodni alati s kojima pomagači rade.

Istovremeno, upravo te osobine ujedno su i najveći faktor rizika za razvoj posredne traumatizacije, odnosno vikarijske traume kod ljudi koji rade u ovakvim profesijama. Vikarijska trauma je rezultat empatičnog angažovanja sa žrtvama traume. Svako ko se empatično bavi žrtvama traumatskih incidenata ili materijalima koji se odnose na njihovu traumu, potencijalno je pogođen vikarijskom traumatizacijom. To takođe mogu i biti ljudi koji se ne bave ovim profesijama, ali su iz bilo kojeg razloga konstantno izloženi i opterećeni tuđim problemima i traumatskim događajima ili pričama o njima.

Umor od saosećanja

Umor od saosećanja je stanje emocionalnog i fizičkog umora koji nastaje kada “pomagači” osete saosećanje prema onima kojima pomažu, ali nemaju dovoljno vremena od brige o drugima da to sami procesuiraju, “napune baterije” i brinu o sebi. Ovo je takođe situacija u kojoj se ljudi u takvim profesijama, takozvani “ranjeni isceljitelji” često nađu, ali nije ograničeno samo na njih – bilo ko ko je često ili konstantno izložen tuđim nedaćama i problemima, sa kojima saoseća i u kojima pomaže, a ne ume da se odvoji od istih, može doživeti umor od saosećanja. Međutim, umor od saosećanja razlikuje se od posredne traume po tome što ga obično ne karakteriše prisustvo simptoma povezanih sa traumom i ne uključuje nužno promenu nečijeg pogleda na svet, već samo emotivno preopterećenje.

Simptomi vikarijske (posredne) traume

Radeći s traumatizovanim ljudima, pomagači su suočeni s razarajućim iskustvima i osećajem bespomoćnosti svojih klijenata, ali i sopstvene, jer se često nalaze u raskoraku između očekivanja i stvarnih mogućnosti za pružanje potrebne pomoći. Sve navedeno predstavlja značajno opterećenje na mentalno zdravlje pomagača. Simptomi vikarijske traume su u skladu sa simptomima primarne, stvarne traume. Ljudi reaguju na posrednu, sekundarnu traumu na mnogo načina, ali neki od uobičajenih simptoma sekundarne traumatizacije su:

• dugotrajna osećanja besa, bespomoćnosti i/ili tuge zbog žrtve
• promene raspoloženja
• preterana emocionalna investiranost u pacijenta / osobu
• doživljavanje krivice, stida, osećaja sumnje u sebe
• prekomerna identifikacija sa pacijentom / traumatizovanom osobom
• gubitak nade, pesimizam, cinizam, smanjen osećaj svrhe i osećaj nepovezanosti sa drugima i svetom uopšte
• distanciranje, otupljivanje, odvajanje, odsecanje pacijenata, zauzetost. Izbegavanje slušanja klijentove (nečije) priče o traumatskim iskustvima
• poteškoće u održavanju profesionalnih ili ličnih granica sa traumatizovanim osobama, kao što je preopterećenje sebe (pokušaj da se učiniti više nego što je u ulozi).

Prevencija i smanjenje rizika od vikarijske traume

Ukoliko smatrate da možda patite od posredne, vikarijske traume, evo šta možete učiniti kako biste smanjili rizike i potencijalne posledice umora od saosećanja i sekundardne traume, bilo da radite u nekoj od profesija u kojima je moguće da do nje dođe ili prosto doživljavate emotivnu preplavljenost tuđim nedaćama u privatnom životu:

Povećajte introspekciju - prepoznajte znakove stresa, posredne traume i emotivnog sagorevanja kod sebe na vreme

Vodite računa o sebi - bavite se opuštajućim i samoumirujućim aktivnostima, negujte brigu o sebi i sopstvenom mentalnom i emotivnom zdravlju

Održavajte zdravu ravnotežu između posla (ljudi) i privatnog života

Budite realni u pogledu onoga što možete da postignete i koliko nekome možete ili uopšte trebate da pomognete

Uspostavite lične prioritete i zdrave granice sa klijentima ili ljudima oko sebe

Nemojte preuzimati odgovornost za dobrobit svojih pacijenata ili ljudi oko sebe, već im pomozite onoliko koliko je u vašoj moći ili obezbedite alate da brinu o sebi

Potražite društvenu podršku od kolega, prijatelja ili članova porodice.

Potražite stručnu pomoć kako biste naučili kako lakše da se nosite sa sekundardnom traumom